Пораз

           Пораз који је оставио највећи траг у Српском народу и чије последице данас осећамо у свим аспектима нашега животa је пораз традицiје и изворне културе нашега народа . Политика није марила за културу, поготово не за ону националну и то нас данас много кошта. Србија је пратећи трендове са свих стрaна негде у буџаке склонила своју традицију, свој еп, своју славну прошлост. Данас нам се то обија о главу.

 

7. јула у Њујорку објављено је издање књиге „Битка за Косово, 1389: албански мит”, у којој се описује сукоб између султана Мурата Првог и Албанца витеза Милоша. Сраман чин крађе, историје, митологије! Реакције у Србији прилично гласне али се поставља питање времена и снаге тих реакција.Годинама већ гајим једну слободно могу рећи одличну идеју, чијом реализацијом би добили наклоност и симпатије доброг дела човечанства по питању решавања проблема Косова и Метохије. Сетимо се фантастичног филма Мела Гипсона „ Храбро срце“ , историјског спектакла о Вилијаму Воласу, прваку шкотске побуне против енглеске тираније . То Гипсоново дело обележило је његову каријеру и на свим меридијанима постало један од најгледанијих и најупечатљивијих филмова. Питао сам се да ли је некада пало на памет неком нашем државнику или културном раднику да причу о Косовском боју понуди Гипсону као материјал за његов нови филм, филм у чијој би реализацији учешће узели и наши историчари, археолози, костимографи ... Тај пројекат би имао већи ефекат од свих свакодневних понављања наших политичара како врше дипломатску офанзиву и спречавају многе да признају лажну државу Косово. Запитао сам се да ли у овој земљи заиста не постоји неко чије би идеје ишле у овоме правцу. Када боље размислим- није ни чудно, народ који је одбацио своје националне инструменте, на првом месту гусле , двојнице па најпосле и гајде (за које сви мислимо да су само шкотске ) може олако да своју историју и свој мит препусти другима. Да се не разумемо погрешно нико не каже да дело које Обилића представља као Албанца има подршку некога у Србији, али постављам питање шта смо могли да урадимо да до овога не дође. Некад се веће грешке дешавају од нерада него од погрешнога рада. А ми ништа нисмо урадили да свету прикажемо импозантне спевове из косовскога циклуса. Ништа нисмо урадили да покажемо да смо народ који је стао у одбрану Европе али оне Европе у Христу Богу , када су исламске хорде претиле да покоре исту.

Ту лежи наша кривица , ту што нисмо увидели могућност да своју историју прикажемо на модеран начин. Та промоција нас , наше историје , традиције онога од чега смо саткани дала би могућност да се лажи које се о нама препредају светом ако ништа друго макар мало неутралишу.