Пораз

           Пораз који је оставио највећи траг у Српском народу и чије последице данас осећамо у свим аспектима нашега животa је пораз традицiје и изворне културе нашега народа . Политика није марила за културу, поготово не за ону националну и то нас данас много кошта. Србија је пратећи трендове са свих стрaна негде у буџаке склонила своју традицију, свој еп, своју славну прошлост. Данас нам се то обија о главу.

 

7. јула у Њујорку објављено је издање књиге „Битка за Косово, 1389: албански мит”, у којој се описује сукоб између султана Мурата Првог и Албанца витеза Милоша. Сраман чин крађе, историје, митологије! Реакције у Србији прилично гласне али се поставља питање времена и снаге тих реакција.Годинама већ гајим једну слободно могу рећи одличну идеју, чијом реализацијом би добили наклоност и симпатије доброг дела човечанства по питању решавања проблема Косова и Метохије. Сетимо се фантастичног филма Мела Гипсона „ Храбро срце“ , историјског спектакла о Вилијаму Воласу, прваку шкотске побуне против енглеске тираније . То Гипсоново дело обележило је његову каријеру и на свим меридијанима постало један од најгледанијих и најупечатљивијих филмова. Питао сам се да ли је некада пало на памет неком нашем државнику или културном раднику да причу о Косовском боју понуди Гипсону као материјал за његов нови филм, филм у чијој би реализацији учешће узели и наши историчари, археолози, костимографи ... Тај пројекат би имао већи ефекат од свих свакодневних понављања наших политичара како врше дипломатску офанзиву и спречавају многе да признају лажну државу Косово. Запитао сам се да ли у овој земљи заиста не постоји неко чије би идеје ишле у овоме правцу. Када боље размислим- није ни чудно, народ који је одбацио своје националне инструменте, на првом месту гусле , двојнице па најпосле и гајде (за које сви мислимо да су само шкотске ) може олако да своју историју и свој мит препусти другима. Да се не разумемо погрешно нико не каже да дело које Обилића представља као Албанца има подршку некога у Србији, али постављам питање шта смо могли да урадимо да до овога не дође. Некад се веће грешке дешавају од нерада него од погрешнога рада. А ми ништа нисмо урадили да свету прикажемо импозантне спевове из косовскога циклуса. Ништа нисмо урадили да покажемо да смо народ који је стао у одбрану Европе али оне Европе у Христу Богу , када су исламске хорде претиле да покоре исту.

Ту лежи наша кривица , ту што нисмо увидели могућност да своју историју прикажемо на модеран начин. Та промоција нас , наше историје , традиције онога од чега смо саткани дала би могућност да се лажи које се о нама препредају светом ако ништа друго макар мало неутралишу.

Узалуд ти идеје

Живот у транзиционом вашариштву како данас могу описати Србију , даје могућност сваком просечном Србину да ради оно што најбоље зна да се бави туђим послом и паметује . Превише се лоше живи , да би се толико много критиковао било ко . Они умеренији свесни тренутка у коме се налазе савилу су леђа и покушавају да поднесу терет овога времена али такође на погрешан начин. Први од ове две групе су нам свима познати , то су они исти који себе називају вечитом опозицијом који су против свега и свакога а највише против себе самих. Да бар трећина њих ради само оно што зна а остало препусти другима можда би нам и било боље . Други пак са савијеним леђима савили су и врат и главу поболи у песак попут нојева , толико су обузети својим прорачунима и мислима око кредита , плата и сличнога да немају ни снаге ни времена да сагледају шта се дешава око њих. Они трећи то користе , да их назовемо вештима а не покваренима јер нису само ни они криви , они просто користе ситуацију која им се указала. Највећи и најјачи ударац примају они који су свесни дешавања око себе али и поред општег сивила виде идеју , наду , шансу да кренемо ка нечем бољем. Њих можемо назвати неком новом надом . У протеклих пар година имао сам прилике да видим и да доживим како неке квалитетне идеје које овој земљи могу донети доста тога доброг пропадају пошто за њих и њихове иницијаторе и реализаторе ово друштво нема слуха. Ови што паметују и кртикују наћи ће за сходно да кажу да та и та идеја не ваља због тога и тога , ови савијени су се толико савили да вашу идеју и не виде она је изнад њиховог видокруга , а ови што користе тренутак немају времена за вас треба да се среди још неки тендер , још неко да се убаци у овај наш мегаломански бирократски систем. И тако ваше идеје сами стављате у неку фиоку да чекају боље сутра и трудите се да се уклопите у три лоше транзиционе групе . 
Колико сте пута до сада чули да у Србији фале истински брендови , да је неопходно да се ради на маркетингу и промоцији , производа , туристичких атракција , људи , једном речји на имиџу Србије . Србија је земља богата изворима , бањама , тако рећи водом . По процени светскох економских стручњака кроз неку деценију ресурси воде биће међу највреднијим на свету. Српска политичка елита је у приватизацији брже боље потрчала да утопи наша изворишта страним „улагачима“ који ће црпети оно што им ова земља даје , који ће формирати цене на тржишту , тако да сада кад саберете неке од флашираних вода из наше земље са нама заједничко имају само географско порекло . Наша је вода , наша је земља али они су је купили , а неко је у име нас то олако продао .Сећам се приватизације фабрике „Књаз Милош“ после које је пола Аранђеловца возило нова кола , сређивале су се куће , кафићи пуни дан и ноћ и одједом крај. На 80% тих нових возила прочитаћете НА ПРОДАЈУ . Србија то јест они који представљају вас и мене у државним органима нису нашли за сходно да направе план и програм по којем би се поједини ресурси одржали у власништву државе и уз квалитетан рад промовисали као брендови наше земље. Потенцијал ово земље је очигледан у производњи здраве хране , у бањском и сеоском туризму , културно историјском
наслеђу али џаба нам све то . Погледајте веб презентације , општина у Србији , њихових туристичких организација или манифестација код нас. Част изузецима , али у глобалу жалосно . Разговор групе фотографа и њихових сарадника о раду на пројекту по коме за скромну количину новца општине и локалне институције (туристичке организације, културно-уметничка друштва и слично ) добиле бих квалитетне фотографије које могу користити у све потребне сврхе , пао је у воду после разговора са представницима министарстава и пар општина . Скоро да нису ни били заинтересовани . Зашто би општина издвојила месечно 50 да 100 еура и имала врхунске фотографије на свом сајту , у својим публикацијама , на брошурама своје туристичке организације , када се са тим парама може појести неко кило јагњетине у кафани. 
Посао на промоцији Србије могли бих лако организовати јер такође поседујемо главни ресурс за рад , а то су талентовани људи . Окупити у једну институцију , етнологе , дизајнере , новинаре, фотографе и све остале који могу својим радом дати допринос овоме послу није тешко . Држава би лако могла да стане иза оваквог подухвата само да жели. Студенти са различитих факултета би имали прилику да кроз праксу волонтерски одраде велики део посла и да свету представимо Србију на неки лепши начин. Идеје постоје свуда око нас , талентоване људе срећем свакодневно али слуха за њих нема . Три зле групе људи из транзиционе Србије као куга убијају идеје и све остаје на ништавно. Оно старо што ваља и што на модеран начин треба представити нестаје под зубом времена и због немара .Живи пример нам је тврђава на Магличу , која би могла да буде занимљива туристичка дестинација ако би за њу урадили квалитетну маркетиншку подлогу . Магличка тврђава данас је запуштена пуна корова и у њој се легу змије . Има Србија шта да брендира , има у Србији ко да брендира али не може се то само од себе . 

Напуштамо своје а прихватамо туђе ?

   Колико вас који ово читате зна за Белу недељу и Беле покладе ? 
Последња недеља пред васкршњи пост у нашем народу носи назив „Бела недеља“ а последњи дан ове недеље носи назив „Беле покладе“. Значење речи бела или беле везује се за млеко и млечне производе пошто је ова недеља последња у којој се конзумирају све до Васкрса ,тако да у појединим крајевима овај „празник“ носи и назив „Сиропусна недеља“ .Верује се да потиче још из паганских времена али је своју примену задржао и кроз хришћанство у нешто измењеном облику . Некада се у Србији ова недеља обележавала неком врстом карневала. Маскиране поворке су уз песму и весеље обилазиле домаћинства у којима су их домаћини са породицом дочекивали и даровали мрсном храном ,пићем , слаткишима а најчешће јајима . По неком правилу свака поворка је имала младу ( обично би се мушко маскирло у женско) и младожењу , па је тако изгледала на сватове.На Косову ови сватови су симболизовали сватове Краљевића Марка. Покладе се сматрају даном за праштање јер се верује да у период поста ваља ући без греха. Људи се обраћају једни другима „Опрости“ а одговара се са „Бог да опрости „У домаћинстива се спремала богата мрсна трпеза . Власи у Хомољу овај период поклада сматрају перодом у коме је повећана опасност од злих сила и вештица. У циљу одбране од злих сила народ се штито паљењем ватри око којих се играло , које су се прескакале и око којих су се причале страшне приче о вештицама и осталим чудним појавама . 
Из године у годину овај „празник“ пролази све неприметније , обичај да поворке обилазе домаћинства задржао се у понеком селу . 
Насупрот тенденцији да Беле покладе и њихово обележавање изумру из нашег народа , са пуно елана прихватамо обележавање једног страног „празника“ . Тај празник је по начину обележавања сличан Белим покладама мада ни повод ни традици им нису блиски. Реч је о Ноћи вештица. Пореком келтски празник одржаван у славу бога мртвих , данас се обележава у многим западним земљама 31.октобра . Деца иду од врата до врата костимирана и добијају слаткише, праве се лампе од бундева , причају страшне приче такође о вештицама и сличним појавама. 
Као што рекох Беле покладе празник везан за нашу традицију и наше поднебље престајемо да обележавамо , а под утицајем глобалне културе прошлогодишња Ноћ вештица обележена је на више десетина места у Београду. Разумео бих да немамо своје празнике и своју традицију па да онда прихватамо туђе али овако не.

ПОШТОВАЊЕ

Без њега је све тако лажно, јадно и нема тежину. Жртва која се даје без њега нема сврху. Оно је величанствено јер је изнад осећања, која олако дајемо свакодневно.
Можеш ме волети или мрзети, али ако то чиниш без њега, није ни битно.
Када њега не буде било. нестаће и човечанства, само запамти. да то није далеко.
Покажи ми да ме најсвирепије мрзиш јер можда имаш разлога али нека буде са њим и бићу срећан. Никада, немој волети без њега јер љубав без њега је лаж.
Нећу мислити, шта осећа неко према мени, само ако у том осећању има и њега.
Када га носиш у себи док се бориш нећеш укаљати образ, а опет ни у миру без њега не можеш бити ваљан. Треба нам свима али морамо га заслужити, не долази само од себе. Ја се трудим да га заслужим и да га дам, теби и свима који га заслуже.
Без разлога ми га ускрати и знај да од човека постајем вук који милости нема.
Без њега свет опстати неће као што ти рекох, заслужи га, буди спреман да га пружиш, нека то буде твој залог за оне који долазе.